Dan 8.

Razne nijanse šarenog

  Smijeh je isto šta i anksioznost, samo obratno.. ko pozitivno i negativno ili muško i žensko, isto samo obratno, i to tako isto i tako obratno da uvik postoje zajedno, naizmjenično isprepleteni i međuovisni, mada mi u jednom trenutku i na jednom mistu vidimo ili jedno ili drugo.. ne moremo vidit oba odjednom, ko što čovik ne može istovremeno bit i skroz zadovoljan i skroz nezadovoljan situacijom, a to što je trenutno zadovoljan nikako ne znači da nezadovoljstvo ne postoji, naprotiv, to ga garantira.. težiti smijehu i istovremeno pokušati pobjeći od ili negirati strah je trudna uzaludna rabota, suludasta čak, ono skroz ljudska.. ljudska težnja samouništenju (bilo sebe bilo koga drugog), samokažnjavanju, nebriga za dobra stara prirodna staništa, prljanje vode i zraka, trovanje zemlje…, to je tako besmisleno da živ čovik pomisli da tu nema nikakvog smisla i da smisao mora bit da je na nekoj skroz drugoj strani, ko što i je.. naravno da je smisao i tu, samo mi ga trenutno ne vidimo, a ako ga digod i ugledamo, protumačimo ga kroz naš privatan i kratkoročan pogled na stvari, on nam opet utekne u nevidljivo i mi se nastavimo zabavljati smišljajući opravdanja i razloge  vlastitog besmisla.. stvaranje je igranka bez prestanka svega i ničega, valovita i vilovita, koliko periodična toliko i nepredvidljivo čudesna, a mi smo očito komad te velike priče u kojoj je svaki pojedinačni čovik u jednu ruku vrlo mali nebitan dio beskonačnog svega i istovremeno je taj svaki čovik centar svemira, svaki.. i ajd ti budi pametan, u jednu ruku logičnije je bit budalast..

  

   Što bi rekla moja mila majka „ne da mi đava mira”, a u vezi ovih „svježih” hrvatskih ustaških zastava i „novog” dogovaranja da li su Srbi veći Srbi ili su Crnogorci veći Crnogorci – ljudi moji vi ste ditinjasti, meščini vam se da ste budni a realno hibernirate blokirani svojim strahom i uludo se tješeći da mržnja škodi onom drugom, ne vidite da se samokažnjavate i usput kažnjavate i sve oko sebe.. nije ni čudo što ste novoj dici skroz nezanimljivi.. ko što udba, PR službe (koje pišu  govore naših političara a uče se od banaka) i crkva odavno znaju, čovik koji se boji svog straha a zavarava sam sebe da se boji nekog il nečeg drugog je vrlo predvidljiv i vrlo upravljiv.. ko i svaki prosječan čovik, oni koriste svoje znanje da bi upravili svojim stadom ili tržištem ili čime god ko misli da mu valja upravit.. sistem koji je posljedica samozavaravanja nema ni potribe ni mogućnosti da čoviku pomogne da se probudi..  dok nam je tajanstvena tajna važnija od očite činjenice, dok nam je iz čudnih razloga očito konstruirana izmišljotina jednako važna kao i očita činjenica, dok iz sebičnih uplašenih interesa jedni drugima glumimo da je šta nije i da nije šta je, diko udba nam je sudba, dug nam je drug, a Bog iako je oduvik tu, i dalje će biti il u crkvi il na nebesima.. ljudi međuse dolazak i dalje očekuju.. u tako organiziranom društvu lako se brkaju vrline i mane, pa je moguće da se čovik koji hoće i zna uredno radit na svom komadu zemlje mora odselit u Irsku ili negdi, a čovik koji vjerovatno ne zna radit ništa konkretno ali je dovoljno bezobrazan, dovoljno uvlakača i spreman zgazit bilo kakvu ljudsku normu da bi podržao „našu stvar” – napreduje u karijeri i uvećava svoje posjede, a ako je i nediljon u crkvi, taj nemož da omane, sisa i od Boga i od bogatstva.. ko tu napreduje a ko nazaduje i šta se tu uvećava a šta smanjuje i dalje je upitno.. gledajući unazad, ritko kad je na Balkanu i bilo umeko, najčešće je utvrdo i jebeno.. to je lip komad Zemlje i ljudi se tu odavno i na razne načine pokušavaju dogovorit ko je  ko i šta je čije, tako da i mi nastavljamo utabanim stazama predaka neznajuć kud će nas to odvesti, al znajuć da smo mi i naša religija u pravu, da je naša udba strašnija i tajnija od njihove, a o parama da i ne pričamo..  šta reći nego rudarsko Sretno..

   Kada bili policajac uhapsi crnca, položi ga potrbuške, okuje u lisice i na kraju klečeći mu na vratu i uguši, izgleda ko da je beli tu nadmoćan a crni skroz nemoćan, u jednu ruku.. u drugu ruku, crni je sve riješio, skroz brutalno i protiv svoje volje ali on je definitivno rešen, a bijeli ostaje sa sto problema od kojih su najmanji oni pravni.. taj čin moći je čin čovika koji bi očajnički htio imat tu moć da ukine vlastite demone, ali je nema, prečesto je nemoćan  pod težinom vlastitog križa i to mu se nimalo ne dopada.. dio sebe obožava a dio sebe bjesomučno prezire, pa kako sebe tako i drugoga.. to je očajno besmislen vapaj za pomoć čovika koji  uvjeren da njemu pomoć nije potribna jer on zna kako se stvari rješavaju, roditelji su ga naučili a i okolina pa i sam predsjednik mu govore da je na ispravnom putu.. ovaj događaj je samo jedan od događaja i to je uvik vanjska živa slika unutarnjeg stanja.. već nekoliko stotina godina grupa vrlo uplašenih i vrlo pohlepnih bijelih ljudi (koji su se samoproglasili za predstavnike svega belog), tumara po zemaljskoj kugli objašnjavajući (milom ili silom) sebi i raznobojnima, da su oni ti koji imaju rješenja i da svi tribaju tako kako oni.. ako se neko ne slaže sa datim rješenjima bijeli nađe način da uvali ono čega ima u izobilju – nerješiv problem i neminovan strah.. ko rješenja prihvati taj je najeba garant jer to nikad nisu trajna rješenja, to je privremeno uvjerljivo samozavaravanje, varalica uvik vara sebe.. ima priča kad su prvi  bijelci stigli u Ameriku, indijanci su ih ispočetka malo izdaljega posmatrali.. jedan poglavica, nakon što je nekoliko dana gleda šta i kako ti novopridošli rade, otiša je na sastanak sa ostalim poglavicama da uz lulu mira dostavi izvještaj, i reka je otprilike ovako:“ to su ljudi blijede kože, uglavnom su namrgođeni i užurbani i stalno izgledaju ko da nešto traže;  šta traže, neman pojma,  ali da traže, traže“.. dragi moji raznobojni ljudi, mi bijeli još nismo našli to šta tražimo i jbg kako da vas pustimo na miru kad mi tog mira nemamo, a oka mi dok god mi ne nađemo ima svi da traže.. sad postaje zanimljivo pošto i žuti na sva zvona udaraju u globalizaciju, a oni pored žute imaju i kombinaciju korporativno komunističko konfučijanskih boja i taj crno bili pogled na stvari definitivno više ne pije vode.. raznobojno je must have, šarena igranka nam se smiješi i biće ludilo, a kako drugačije..  so, stick to the basics and keep on rollin', sve je to tu, pa ako i nije baš tu, tu je negdi, nema di bit.. ahoy